Prostor je, kao što je poznato, beskonačna te trodimenzionalna (u pitanju su, svakako, širina, visina i dužina) praznina koju Stvoritelj Ispunjava stvorenjima (živim i neživim), usled čega se (prostor) deli na prazan i materijalni, pri čemu materijalni pripada isključivo stvorenjima a prazan (nematerijalni) - Tvorcu, Čijom smo, dakle, Prisutnošću sasvim okruženi, ali - nasuprot osnovnoj ideji panteizma - bez spoja Duhovne prirode Božanstva sa stvorenim delima, uz izuzetak posvećivanja anđeoskih, ljudskih, i njima sličnih (pa i nižih) bića naročitim prisustvom Svetog Duha, kao i određenom Pojavom Nebeskog Oca (kao, uslovno, Prve od Triju Božanskih Ličnosti, Zaodenute nedodirljivim velom svetlosti Svete slave) na Prestolu Vasione, u sferi koju Biblija naziva Trećim nebom (1. Korinćanima 12,1-3).
Vreme je, već, pojava čija je priroda manje shvatljiva, koja, stoga, nije potpuno definisana a pitanja koja se, prilikom dublje analize njegovih karakteristika, nameću, jesu: da li je ono, kako smatraju neki mislioci, isključivo vezano za pokret; zatim, da li je prisutno samo u svesti živih bića ili, pak, postoji sveobuhvatno? Ono što je izvesno jeste da ono postoji isključivo kao beskonačan niz sadašnjih trenutaka, usled čega su prošlost i budućnost tek uslovno njegove dimenzije. Izvesno je i to da je ono neraskidivo vezano za prostor, kako onaj kojeg ispunjavaju stvorenja, tako i onaj koji pripada isključivo Božanstvu, sa razlikom da je vreme u kojem Božanstvo Obitava večno u svim svojim dimenzijama (prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, što znači da Je Božanstvo, kao Subjekat Stvaranja, bez početka), pri čemu ovakva definicija večnosti Božanstva može biti sporna onima koji smatraju da je vreme vezano isključivo za stvorena dela te i da Se, samim tim, Božanstvo Nalazi i van vremena. U ovakvom viđenju Božje večnosti, relevantno je i pitanje prirode proročanske sposobnosti, koja je svojstvena samo NJemu. Naime, ukoliko vreme obeležava i egzistenciju Božanstva (koja je, kao što smo zaključili, apsolutno večna), onda proročanstva nastaju kao plod svemoći, izražene planiranjem i ispunjavanjem sveobuhvatnih planova, što je, međutim, druga tema.
Što se, pak, tiče postavljenih pitanja, može se pouzdano reći da
vreme nije vezano samo za pokret, budući da se ono najtačnije definiše kao kontinuitet postojanja. To, dakle (budući da se kontinuitet postojanja svakako odnosi i na mrtvu prirodu), automatski znači i da ono nije prisutno samo u svesti.
Brzina svetlosti i Teorija relativnosti
Kao što je poznato, jedan od osnovnih stavova Teorije relativnosti jeste da je, navodno, vreme, pri brzini svetlosti, relativno ali je to, kao što će ova kratka studija pokazati, neosnovana tvrdnja, o čemu dovoljno govori već činjenica da bi, u slučaju relativnosti vremena, samo merenje brzine (koja jeste pređeno rastojanje
u jedinici vremena) bilo obesmišljeno!
Da bismo bolje shvatili nelogičnosti ove Teorije, sagledaćemo tvrdnju da je, navodno, tako velika brzina, kakva jeste brzina svetlosti (oko, kako se tvrdi, 300.000 km u sekundi!), izmerena. Naime, imajući u vidu da je
prilikom merenja brzine neophodan istovremen uvid u polaznu i dolaznu tačku predmeta čija se brzina meri, nije neophodna velika mudrost da bismo shvatili da je,
na tako velikom rastojanju, i u tako kratkom vremenu, to nemoguć zadatak!
Tu, dakle, nije sporno samo merenje brzine, već, prevashodno, merenje rastojanja, kojem se, pri takvim veličinama (kao što je 300.000 km), ne može pristupiti niti se, samim tim, može izmeriti, upravo kao što nije moguće izmeriti ni brzinu predmeta koji takvu (nepristupačnu i, stoga, nedovoljno određenu) razdaljinu prevaljuje.
U pokušajima određivanja brzine svetlosti, razvijeno je nekoliko metoda, među kojima je i Fizova (Armand Fizo). Naime, on je, navodno, svetlost sveće (koja je, kako se tvrdi, trebala da se, zahvaljujući odbijanju od ogledala koje je postavljeno na udaljenosti od 8 km, do posmatrača vrati istim putem) propuštao kroz zupčanik rotora koji se okretao velikom i određenom brzinom, te je, tako, svetlost, zahvaljujući brzini okretanja zupčanika, mogla, navodno, da, u povratnoj liniji, prođe kroz isti prostor između dvaju zubaca ili da, pak, u slučaju dovoljne brzine okretanja zupčanika, naiđe na prepreku (zubac) a brzina svetlosti je "izmerena" tako što je brzina rotora dovedena (!) do mere da je zrak svetlosti, u povratnoj liniji, nailazio na sledeći zubac u nizu, te je, tako, budući da je Fizu, kako se smatra, bila poznata brzina okretanja zupčanika, on "izračunao" i vreme koje je svetlosti neophodno da bi ukupno rastojanje (16 km) prešla tek za vreme tokom kojeg se zupčanik okrene za rastojanje dvaju susednih zubaca.
To je, kako se smatra, jedan od prvih uspešnih pokušaja merenja brzine svetlosti no nije neophodna naročita stručnost kako bismo uvideli da je ovaj eksperiment lažiran, o čemu, najpre, svedoči činjenica da je svetlost sveće suviše slaba da bi, čak i kada bi ogled bio izvršen u savršeno mračnoj sredini (kako, što je neophodno, nijedan drugi izvor svetlosti ne bi uticao na gubljenje ionako slabašne svetlosti sveće) uopšte bila zapažena na tom rastojanju (8 km)! O tome svedoči i činjenica da je, na toj udaljenosti, nemoguće da se ogledalo postavi savršeno upravno na dolazeći zrak svetlosti kako bi on, dakle, mogao da se, istom putanjom, vrati svom izvoru.
Sledeća nelogičnost jeste tvrdnja da brzina rotora (naročito u tom vremenu, kada je tehnologija bila na znatno nižoj razini od današnje) može toliko da se približi brzini svetlosti da bi je, pak, sprečila da se, gotovo jednovremeno (dakle, pre nego što se zupčanik okrene do mere da bi svetlosni zrak u povratku naišao na sledeći u nizu zubaca), vrati kroz isti procep na zupčaniku.
Sledeći (i jedan od osnovnih) pokazatelj lažnosti ovog ogleda jeste, svakako, nemogućnost ljudskog oka da zapazi tako brzu promenu, budući da je svetlosti (ukoliko bi njena brzina, kako se tvrdi, iznosila oko 300.000 km u sekundi), za prelazak rastojanja od 16 km, potreban tek 18750. (osamnaesthiljadasedamstopedeseti) delić sekunde (300.000 : 16 = 18750)!
Navedene primedbe se odnose i na ogled kojeg je, navodno, izvršio Albert Majkelson, jer je metod kojeg je on upotrebio identičan Fizovom.
http://www.analogija.com/strane/merenje.html
Što se, pak, tiče Teorije relativnosti, njena eventualna verodostojnost se može odrediti samo ispravnim razumevanjem osobina prostora, vremena i brzine, pri čemu je od prvenstvenog značaja činjenica da je prostor (trodimenzionalna)
praznina (ništavilo), na koju, kao takvu, nijedna sila ne može da izvrši ni najmanji uticaj, što, dakle, neminovno znači i da je on nepromenljiv. Stoga je i pojam njegove dilatacije, kojeg se tiče ova nelogična Teorija, tek isprazna spekulacija a isto se može reći i o navodnom uticaju vremena na proces starenja osobe koja bi, u hipotetičkom slučaju, putovala brzinom približnom brzini svetlosti, kao i o uticaju vremena na rad časovnika koji bi, prema postavci Teorije, u dvema raketama koje se, takođe hipotetički, kreću ogromnim (i, dakle,
različitim) brzinama, trebali da prikažu različito vreme, i to, prirodno, stoga što
vreme nije sila, koja može da utiče na bilo koji materijalni proces! Ono je, kao što smo zapazili, kontinuitet postojanja, koji se izražava neprekidnim nizom sadašnjih (te, kao što nam je svima znano, isključivo sadašnjih) trenutaka. Iz ove, svakako ispravne, definicije sledi da se vreme, dakle, ne odnosi samo na tela u pokretu već i na statična (ukoliko takva postoje, budući da je, najverovatnije, sve u pokretu - od subatomskih čestica do najsloženijih galaksija Univerzuma).
Kada je reč o samoj relativnosti vremena, koju zastupaju Ajnštajn i njegovi istomišljenici, teško je, obzirom na prirodu vremena, izneti egzaktne dokaze u prilog stavu da je i ono (poput prostora) nepromenljivo te se dokazna linija više zasniva na logičnoj postavci svrsishodnosti svih stvari na koje pojava greha nema uticaj. Naime, budući da Je Božanstvo, kao Subjekat Stvaranja (za razliku od tvorevine, koja je ograničena - prostorno, vremenski i suštinski), Apsolutno u svim Svojim osobinama, izvesno je da su savršena i sva stvorena dela (uz izuzetak određenih nesavršenstava pojedinih segmenata našeg sveta, koja su automatska i zaslužena posledica pada u greh ljudskih bića, koja, po Božjoj promisli, imaju ulogu gospodara, odnosno - upravitelja Zemlje), te, samim tim, i vreme, što znači da je, radi sprečavanja pojave haosa, ono svakako konstantno, o čemu svedoči i unutrašnji osećaj za njega, koji je uvek isti.
http://static.astronomija.co.rs/teorije/relativnost/teorije/vreme.htm
Muke od "nauke"
Od nauke rađaju se muke;
ateizam jeste terorizam.
S' tim simbolom jesam i sa školom,
ne naučnom već dosledno mučnom.
Jer neznanje jeste zaveštanje -
ludih stvari kada srce kvari -
ljudsku dušu stvarajući sušu -
sveg morala zbog znanja budala.
Jer ljudsko je znanje zaveštanje manje,
nego znanje svetih stvari što dušu ne kvari.
Zato ko je čistog srca neće da zagrca,
njemu znanje uvek jeste presveto imanje.
II
Sa prostorom nismo sa zastorom,
jednostavnost jeste i izvesnost.
No i njega čine noćnom morom,
"znanjem" koje pruža puka nečovečnost.
Dilatacija, to je tek frustracija,
takvo znanje loše je imanje.
Pravo znanje sveto je sabranje,
kada inspiracija Božja je kreacija.
Diletanti zli su ađutanti,
koji znanje šalju na zaklanje.
Takva škola sve vodi do bola,
jer vražja je rola uvek pustoš gola.
III
Sad i vreme stvara novo breme;
s' relativitetom uvek si sa štetom.
Sa tim kvalitetom rađaju se treme,
jer sigurnost ode k'o raketom!
Al' sama raketa tu je k'o štrumpfeta,
sva prilična i humoru vična!
Jer na vreme utiče bez treme,
te je i časovnik vrli joj olovnik!
S' olovnim vojnikom jeste s' poslušnikom,
njim upravlja da pamet ustavlja.
Tako relativnost posta perspektivnost,
da i bez rakete pesnici polete.
IV
Na krilima zmaja nema im belaja,
i peraja vode ih do sjaja.
Njima relativnost jeste perspektivnost,
jer forma varira da rimu donira.
Od ove donacije jave se ovacije,
smeh publike zbog mile replike.
Jer satira nikom' ne da mira,
osmeh gradi da radost zaradi.
Radost srca pruža sreću duši,
gadost vrca da istu poruši.
Zato, sada, relativnost pada,
te oholi nek' budu sokoli.
V
Božji soko ima treće oko,
ali fantastika njemu nije dika.
Nauka egzaktna nije i apstraktna,
te je fantastika i predmet replika.
Sad, replika, ta jeste i vika,
da naučna klika okane se trika!
Jer sa trikom curica su s' kikom,
koju rima seče kad se tako beče.
Nek' se beče kad nisu Bečlije,
efendije ili, pak, delije.
Jer delije iz Božje Avlije,
nisu lije već duše milije -
VI
od te cure krajnje nekulture,
koja pamet vređa iz punog solfeđa.
Sad je ona kao primadona,
al' zakratko još će proći slatko.
Od reforme nastaće i norme,
koje svako zavoleće jako.
Jer istina uvek jeste fina,
te od podsticaja biće pomeraja.
Prihvaćena nije oblaćena,
obučena nije i tučena.
Takva mlada svima je zarada,
ko je primi Bog Će da ga "Snimi"!
